Biće bolje sutra

Pričam juče telefonom sa kolegom i čudim se zbog čega je koncert na kom sam bio u petak uspeo samo do pola da napuni salu “Amerikana” u beogradskom Domu Omladine. On odgovara da njega to uopšte ne čudi s obzirom na situaciju na Bajlonijevoj pijaci. “Ima isto ljudi kao i pre”, kaže on i nastavlja: “Samo ne kupuju ništa. Gledaju onako u prolazu, pa se ja osetim prosto neobično što se vraćam u stan sa nekoliko kesa punih namirnica.” Koliko je to tužno i zamisliti – ljudi koji idu pijacom, gledaju hranu, a nemaju para da kupe sve što im treba, već samo ono najosnovnije za šta mogu da odvoje novac.

Biće bolje sutra

“Kratak osvrt na srpsku političku scenu u poslednjih 25 godina.”

Kada čovek malo bolje razmisli i pogleda oko sebe, zapravo je većina stanovništva i spala na to. Koliko puta sam poslednjih godina primetio ljude, a naročito one starije, koji uđu u pekaru, gledaju šta ima unutra, a onda se samo okrenu i izađu napolje. To su one situacije u kojima čoveka bez ikakvog razloga, bude sramota zbog toga što ima pare u novčaniku. Koliko puta je svako od vas okrenuo glavu na drugu stranu i pravio se da ne primećuje onog čoveka koji rovari po kontejneru, dok vi na pola metra od njega bacate smeće u kom ima više hrane nego što je on pojeo za poslednjih nedelju dana? Kada ste poslednji put dali prosjaku pare? Kada ste poslednji put nahranili dete sa ulice? Ne treba niko da se oseća krivim zbog toga, ali je činjenica da okrećemo glavu na drugu stranu od problema dokle god je nama iole dobro. A šta ako ne bude sutra?

Osim toga, u društvu gde se većina stanovništva može podvesti pod pojam siromašnih, što znači da od svog rada ne mogu sebi da priušte život u kome će im sve osnovne životne potrebe biti zadovoljene, događaju se veoma čudni pardoksi.

Pre svega, opterećenost statusnim simbolima u vidu odeće i obuće, mobilnih telefona i automobila je postala tolika da ćete videti ljude koji imaju telefone od 500 evra, ali traže od vas da pošalju poruku jer nemaju kredita. Videćete ljude koji voze automobile od po nekoliko desetina hiljada evra, a žive kao podstanari, u kafiću im krče prazna creva dok ispijaju petu kafu po redu, a u frižideru kod kuće imaju pola parizera i tubu ubuđalog senfa.

Nažalost, čuo sam za mnogo više od jednog slučaja devojaka koje sređene izlaze na poznate gradske lokacije gde sede i piju ceo dan bez dinara u novčaniku, čekajući da neko dođe, sedne sa njima i plati im račun. I tako dan za danom. Ne smem ni da zamislim kako li izgleda objašnjavati detetu da sa platom od 30 hiljada dinara ne možete da mu obezbedite AirMax od 150 evra ili mobilni telefon od nekoliko stotina evra koji su sada neophodan sastavni deo inventara svakog tinejdžera. Probajte da objasnite sve te velike termine na koje se političari pozivaju u kampanji kao što su socijalna pravda, otvaranje novih radnih mesta, milioni evra investicija i td. roditeljima koji sede gladni za stolom i gledaju kako se njihovo dete srećno smeška i jede poslednju hranu koju imaju, dok im se steže stomak – ne od gladi, jer na glad su navikli, nego od pomisli da tom istom detetu sutra neće imati šta da daju da jede.

Ne znam kada će nam biti bolje. Iskreno, više ne znam ni da li će nam ikada biti bolje. Znam da ne želim da idem odavde, da je ovo moja zemlja i da je zaista volim. Ako je verovati pričama, već sutra će nam biti bolje. Samo što to sutra čekamo već 20 godina. Od Slobinih Socijalista i Mirinih Julovaca, Šešeljevih Radikala, Đinđićevih i Koštunicinih DOS-ovaca, preko Tadićevih i Đilasovih Demokrata i Dinkićevih Eksperata, sve do Tominih i Vučićevih Naprednih Radikala – svi koji su ikada došli na vlast obećavali su reforme, rekonstrukcije, rehabilitacije, rebalansiranja, reprograme, bolje rezonovanje, redigovanje prioriteta, rešavanje problema…

Valjda ćemo shvatiti da ako budemo sedeli i čekali da političari učine da nam bude bolje ima da pocrkamo od gladi. Niko nam neće pomoći ako ne pomognemo jedni drugima i sebi samima kako god znamo i umemo. Činjenica da decu lečimo SMS porukama je samo još jedan dokaz u prilog tome. A što se tiče politike i stanja u državi – preživeli smo dvanaest vekova ratova, bolesti i siromaštva, preživećemo i dve i po decenije iživljavanja i lopovluka kojekakvih jajara koje se utrkuju da unište ovo malo države što nam je ostalo. Samo da u tom procesu ne izgubimo sebe. Biće bolje sutra!

Tekst originalno objavljen 23.02.2014. godine za portal nadlanu.com

Zašto je važno glasati na izborima?

“Najbolji trik koji je Đavo ikada izveo je to što je ubedio svet da ne postoji”, kaže Kajzer Šoze (Soze?) u kultnom filmu “The Usual Suspects”. (stvarno mi nije žao ako sam vam u 2016. godini spojlovao moderni klasik od pre dvadeset i jednu godinu) Ipak, mislim da je mnogo veći Đavolji trik to što je uspeo da pobedi na parlamentarnim izborima u Srbiji iako ga 3/4+ te države ne podnosi.

Sećam se kako su pre nekoliko godina ljudi u Srbiji u velikom broju, ponosno i sa podozrivošću prema nama koji glasamo, isticali kako ili neće izaći na izbore ili će biti beli listići ako izađu na iste. Racionalizacija takvog poteza je bila da su se razočarali u sve postojeće (kvazi)demokratske opcije u Srbiji, a da za SPS, SRS i SNS neće da glasaju, te da ko god da dođe na vlast ništa bitno ne može da se promeni tj. sve će ostati isto. U toj nesreći, jedina je sreća što su danas svi svesni kako su se neverovatno zajebali.

Prvo te 2012. a kasnije i 2014. godine (daleko ubedljivije), većinu na izborima je osvojila SNS. Vučić je zatim putem njegovih privatnih medija, a pre svega ona dva u vlasništvu dva navodno ljudska bića – Željka Mitrovića tj. “onog sa svim osobinama kera izuzev vernosti” kako ga je opisala žena koja ga je i stvorila (Mirjana Marković) i nedostajuće karike u lancu evolucije, najgoreg stvorenja koje je ikada hodalo planetom Zemljom, Dragana J Vučićevića, pokušao i još uvek pokušava na silu da ubedi ceo jedan narod, koji ga većinski mrzi, kako on vlada po volji istog tog naroda, kako je on spasitelj Srbije i kako će nam već sledeće godine biti bolje. Četvrta godina za redom kako nam je sve gore, četvrta godina kako se napada svako ko se drzne da kritikuje čoveka za kog je glasalo možda 1/4 glasača, četiri godine kako ovom državom vladaju neki Mali, Stefanovići, Babići, Vulini, Jovičići, Gašići, Vujovići i ostali Vučićevi klonovi bez integriteta i bilo kakvih kvaliteta, i četvrta godina kako vesti izgledaju sve više kao u Jugoslaviji 1998. godine – država se raspada, a na vestima nam je nikad bolje. Izgleda… Skoro… Skoro kao da je sadašnji Premijer u to vreme bio Ministar informisanja…

smesne1-1

“Ali Milane, SNS je imala 48,2% glasova na izborima 2014. godine.”
Ćuti, jedi govna i jebem ti majku.
“Pa što to, Milane?”
Što to? Evo sad ću da ti objasnim.

U glasački spisak je te usrane 2014. godine kada je Đavo izveo njegov najveći trik, bilo upisano 6.765.998 glasača od čega je na izborima glasalo 3.592.375 (nešto preko 53% birača). Napredni radikali su od ukupnog broja registrovanih glasača (dakle od 6.765.998) osvojili 1.736.920 glasova. Garantujem da im je prosečan IQ ispod 30, a broj zuba pola od toga, ali to sada nije tema. Istini za volju, to jeste nešto preko 48.2% glasova, ali od onih koji su izašli na izbore. To je, zapravo, 25.66% od ukupnog broja registrovanih glasača u Srbiji. 25.66% je jedna četvrtina. Ta jedna četvrtina je u ovom slučaju predstavlja tipa koji siluje Moniku Beluči u dupe u filmu “Irreversible”. Mi ostali smo Monika Beluči. S tim što ja nisam birao da budem Monika Beluči, nego je neko drugi to izabrao za mene i to zato što je lenjo govno koje je mrzelo da se pomeri iz fotelje, dok su poluretardirani SNS zombiji svoje pozicije zauzimali i pre otvaranja biračkih mesta.

Zapamtite jednu jako važnu stvar : Činjenica da nešto poseduje legalitet, ne daje tom nečemu automatski i legitimitet. Ne zaboravite da su, na primer, aparthejd, holokaust i homofobija takođe sa pravnog stanovišta bili legalni (ovaj treći primer je u mnogim delovima sveta, nažalost, još uvek legalan). Legalitet izbora na kojima je pobedila SNS sa 1/4 glasača daje im tačno 0% legitimiteta. Izbori na kojima je pobedila SNS su, nažalost, još jednom dokaz da bi ozbiljno trebalo revidirati opšte pravo glasa ili ga proglasiti obavezom a ne samo pravom građana. No ni to nije tema sada.

Izađite na izbore. Glasajte. Glasajte za bilo koga, ali glasajte. Tek kada izlaznost bude iznad 85% (a ne dosadašnjih prosečnih 53% u poslednjih 25 godina) moći će da se priča o legitimitetu vlasti. Glasajte zato što iskreno verujem i nadam se da Mitrovići, J Vučićevići, Babići, Vulini, Jovičići, Stefanovići, Selakovići, Gašići, Vujovići, Mali a pre svega Nikolići i Vučići nisu Srbija, nisu njena većina i nisu njeni pravi predstavnici. Molim vas, pokažite da smo bolji od njih, jer ako nismo – onda nam stvarno nema spasa.

Vucic-Nikolic-majice-Seselj1.jpg

 

O dečjim igračkama i kontroli nad životom

Moje prvo sećanje na nešto što sam želeo a nisam mogao da dobijem bilo je sa otprilike četiri godine. Želeo sam igračku Optimus Prajma – veliki kamion čija se prikolica rasklapala, a on se, naravno, transformisao u čuvenog predvodnika Autobota. Imao ju je jedan moj drugar iz vrtića. U pitanju je početak devedesetih fodina, a kao i većina mladih porodica u to vreme nismo imali novca, tako da sam umesto toga dobio neku malenu verziju od koje me je, sećam se, bilo toliko sramota da sam je krio i nisam hteo da je izvadim pred drugom decom. Dvadeset i pet godina je prošlo od tada, a sećam se i dalje svega. Sećam se jeftinih plavih kocki kojima je bila popločana radnja u koju me je mama odvela da mi kupi tu igračku, sećam se svog razočarenja kada sam je ugledao i sećam se da dugo vremena nisam uspeo da prebolim taj poraz. Nisam siguran da li sam ga i do sada u potpunosti preboleo.

Suprotno motivacionim posterima i HerbaLife floskulama kojima je prepravljen Internet, koje vam govore da u životu možete sve ako se samo potrudite i skoncentrišete na to, da smo svi mi sačinjeni od zvezdane prašine i zaslužujemo samo ono najbolje – život, svet i odrastanje vas vremenom združeno nauče da je to klasično jedenje govana (kao i HerbaLife, bukvalno) i da u velikom broju slučajeva nećete dobiti ono što želite i/ili mislite da zaslužujete. Što ranije ljudi prihvate tu činjenicu, generalno im je lakše da se pripreme na neke poraze koji će u životu svakako uslediti u sferi posla, socijalne interakcije, traženja partnera, zdravlja i svega ostalog. Kako onda kroz život idu ljudi koji nisu naučili ni da se pomire sa činjenicom što pre 25 godina nisu mogli da dobiju igračku koju su želeli?

Teško.

Moj problem je potreba za analizom. Analiziranje svih stvari koje su dovele ili mogle da dovedu do konačne situacije iziskuje ogromne količine vremena i fantastične količine mentalnih resursa. Šta je moglo da bude drugačije? Šta je trebalo da urade drugi da do toga ne bi došlo ili da bi se nešto desilo? Šta sam mogao da kažem i/ili uradim drugačije da se nešto (ne) bi dogodilo? Kako mogu da promenim to što se desilo?

Što više informacija skupljate o spoljnjem svetu, ove analize postaju sve detaljnije, a broj potencijalnih scenarija se vrtoglavo uvećava. Držanje te količine opterećujućih informacija u glavi najčešće vodi ka tome da čovek postane potpuno paralisan za svaku drugu vrstu razmišljanja. Glavnu reč preuzimaju duboko nezadovoljstvo i razmišljanja o tome šta bi se desilo da je barem jedan događaj iz lanca bio drugačiji. Da li bi sve bilo drugačije? Moja neumorna potreba da znam sve o svemu i prikupim što veći broj informacija u nadi da ću tako naći rešenja i odgovore, najčešće me je dovodila do toga da saznam stvari koje nikada nije trebalo da saznam i koje me još više optrerećuju. I tako u krug.

Tokom godina sam shvatio da opsesivna potreba za kontrolisanjem svega, vremenom dovodi do potpunog gubitka kontrole nad apsolutno svime. Neke stvari, nažalost, čovek ne može da kontroliše. Zapravo, na svaku stvar koju možete da kontrolišete, dolazi barem jedna velika i desetak malih koje ne možete. Nekoga to saznanje oslobađa i omogućava mu da živi spokojno, trudeći da što više uživa u onome što ima, sačuva se od lošeg i živi što približnije onome što smatra dobrim životom. Druge to saznanje čini anksioznim i iziskuje novu lavinu pitanja. Šta će biti sutra? Da li će kada biti dobro? Da li će ikada biti barem bolje nego što jeste? Kako će to izgledati? Da li će biti gore? Kako će to izgledati? Šta ja mogu da uradim da to promenim?

Ništa.

Iako se ponašam potpuno suprotno tome, čvsto mislim da bi svako trebalo da se posveti gradnji svog života na način koji će ga činiti zadovoljnim od dana do dana i da stvori time sebi prozor kroz koji će mu pogled u budućnost izgledati što svetlije. Koristeći se mojim omiljenim rečnikom internet motivacionih postera – svako bi trebalo da se potrudi da bude najbolja verzija sebe. Ali najbolja za samog sebe, ne za druge, jer ljudi koji nisu dobri sebi, nisu dobri nikome. Ostale stvari će već doći ili jednostavno nikada neće. Nekada jednostavno ne zavisi od nas. Ali ono što zavisi od vas, rođaci – za to se borite, grizite, grabite, nervirajte, tucite, napijajte, o tome razmišljajte satim i danima, na to trošite pare i vreme, na to trošite ljubav i zbog toga patite, zgrabite i ne puštajte. Samo ono što zavisi od vas je vredno toga.

Ipak, i dalje mi je žao što nikada nisam dobio onu igračku.

 

1348243626_1

O majkama, razmaženosti i (ne)razumevanju

Srčanu manu su mi otkrili na regularnom sistematskom pregledu kada sam imao 6 meseci. “Srčana mana” zvuči mnogo rogobatnije nego šum na srcu, što je uopšteni naziv za tu vrstu defekta, ali kada majci koja je drugo dete čekala više od 9 godina saopštite tako nešto, možete da pretpostavite njenu reakciju. Zapravo, verovatno da ne možete.

Iako nikada u životu nije pre toga zapalila cigaretu, nije pila alkohol i bila je generalno najzdravija osoba na svetu, a u porodici nemamo istoriju srčanih oboljenja, naravno da je majka našla način i razlog da krivi sebe zbog svega. Zbog toga valjda i jeste majka – jer će sve probleme, čak i one za koje nije kriva, čak i one koji se nikako ne mogu popraviti, prihvatiti na sebe. Kao da nije bilo dovoljno za podgrevanje ljubomore što moja sestra posle više od 9 godina dobija brata, desilo se i da taj brat bude “bolestan” na način koji je učinio da bude stavljen pod zvono od neprobojnog 5 centimetara debelog stakla. Ta količina opsesivne zaštićenosti i majčinske privrženosti je imala dva distinktivna efekta na decu u porodici – sestrinu ljubomoru, udaljavanje i osudu majke zbog povlađivanja meni i konstantnog bdenja nada mnom sa jedne strane, a sa druge moju potpunu, iskonsku razmaženost.

Mama je bila tu, čini mi se, svakog sekunda mog detinjstva. Starala se da ne stavim prljave ruke u usta, da ne jedem sline (što sam posebno voleo da radim), da ne padnem i ne povredim se, igrala je sa mnom fudbal, šetala, pevala, kuvala mi i spremala hranu svaki dan, gledala sa mnom televiziju, vodila me u vrtić, kupila me iz vrtića, uspavljivala me, vodila me u šetnju, išla sa mnom na sankanje, kupovala mi odeću, šila mi odeću, bila pored mene kada se probudim, tešila me kada sam tužan, vodila kod lekara kada sam bolestan, hvalila me pred prijateljima, branila pred drugom decom, zalagala se za mene kada sam pravio sranja u školi iako je znala da sam kriv, branila me od ćaleta, ali mi je posle toga uvek očitala lekciju a neretko i zavalila šamarčinu. Kada udahnem znala je da li sam tužan, kada je pogledam znala da li mi nešto fali i nikada, ama baš nikada nije pogrešila, iako joj to najčešće nisam priznao.

Sve to je sa strane posmatrala moja 9 godina starija sestra i kako sam rastao, tako je rastao i jaz između nje i majke, koji se u pojedinim trenucima pretvarao u otvorenu antipatiju i neprijateljstvo. Godinama je, sve do skoro, kada god stigne zamerala mami kako me je svojom ljubavlju i ponašanjem upropastila. Kako sam zbog nje odrastao ubeđen da sam centar Univerzuma i kako mnogi moji problemi u vezi sa ponašanjem i generalnim odnosom prema svetu imaju koren u prezaštićenosti u kojoj sam odrastao.

Petnaestog marta 2014. godine sam se probudio ujutru, negde oko 2 popodne u Novom Sadu i dalje pijan od prethodne večeri. Na telefonu me je dočekalo bezmalo 20 poruka i 10 propuštenih poziva. Okrenuo sam prvi broj koji sam mamuran uspeo da nabodem, a ćale mi se javio sa rečima: “Sestra ti se jutros porodila, dobio si sestrića.” Bebac je zbog nekog problema morao da ostane dve nedelje u bolnici, od čega je sestra mogla da ga poseti jednom dnevno po dva sata. Sva sreća, na kraju se ispostavilo da nije ništa strašno, mališa je otpušten kući i već više od godinu dana predstavlja centar sveta i najveći izvor sreće cele moje porodice.

Ipak, nešto jako bitno se promenilo – sestra više ne zamera majci ništa u vezi sa njenim odnosom prema meni i bliskija je sa njom nego ikada. Nikolaj, odnosno Gospodin Beba je gotovo svakog sekunda svakog dana uz nju. Da li zbog toga što su sve majke takve ili zbog te prve neprijatnosti, ali moja Gordana sada svakog sekunda manično pazi i preteruje da on ne stavlja prljave ruke u usta, ne padne i ne povredi se, igra se sa njim šeta, peva mu, kuva i sprema mu hranu iako to nikada pre nije radila; kupuje mu odeću, spava i budi se pored njega, mazi ga i teši kada je tuan, trči sa njim kod lekara, hvali ga na sva usta kome god stigne kako je divan i pametan ali mu podvikne s vremena na vreme kada stvarno zasluži.
Majke su čudna stvorenja – oni koji su imali sreću da odrastu uz njih znaju da one predstavljaju centar našeg sveta. Obožavamo ih onako kako samo deca to mogu. Onda ih prerastemo i zaboravimo da su nas rodile, nosile na rukama i uložile gotovo sve svoje vreme, ljubav i energiju u to da postanemo ljudi koji smo danas. Kada ih prerastemo, često izgubimo taj osećaj koliko su zapravo bitne i koliko su svaka njihova reč, pogled i zagrljaj utkani u nas kao ljude i koliko su oblikovali put kojim smo koračali do ovde gde se sada nalazimo. I one se obično ne ljute. Samo se nasmeju kada im odbrusimo ili kada nemamo vremena i razumevanja za njih, njihova konstantna dosadna pitanja i brige. Idite i zagrlite svoje mame ili ih se setite i nasmejte se. Barem toliko sigurno zaslužuju, iako su strašno dosadne.

Nikada mi neće biti jasno kako mogu da nas trpe i posle svega, ali valjda samo majke mogu da razumeju majke.

S ljubavlju mojoj mami, sestri i mom Nikolaju.

Milan

10299933_10152185647307869_2845729921307134615_n

O košmarima i ljubavi

Pre nekoliko nedelja sam se probudio gotovo uplakan. To je onaj čuveni osećaj koji vas drži neposredno nakon košmara, kada niste sigurni da li je u pitanju san; a čak i kada shvatite da ste budni, osećanje ostaje sa vama, neretko celog dana. Sećam se samo da sam sanjao kako mi je umro tata i da mi je sve vreme u glavi stajala misao kako sam bio u svađi sa njim, te da nisam stigao da mu kažem sve ono što sam želeo pre nego što se to desilo. Retko mi se dešavalo da me običan san pogodi toliko.

Ja sam uskoro dvadesetdevetogodišnjak, koji je malo sticajem neobičnih živonih okolnosti i vrlo mnogo sticajem fenomenalne količine lenjosti i generalne životne bolekurcije i dalje zajedno sa roditeljima pod istim krovom. Prolongirano provođenje velikih količina vremena sa istim ljudima na malom prostoru izaziva čudnu vrstu netrpeljivosti među njima, ma koliko se ti ljudi voleli međusobno. Nedavno sam u jednoj rečenici opisao moje ukupno osećanje povodom zajedničkog života sa roditeljima, a to je glasilo doslovno ovako: “Ja vas zaista obožavam, ali jednostavno više ne mogu da vas podnesem.” Poslednih petnaest godina, tj otprilike od vremena kada sam ušao u pubertet, iz različitih razloga nisam uspeo da sklopim duže od mesec dana da se ne posvađam sa nekim od njih. Od najsitnijih stvari i frustracija koje vremenom ne mogu da se sakriju, do ozbiljnih i životnih svađa koje imam sa njima. Mislim da u periodu srednje škole celih tri ili četiri godine nisam pošetno sklopio razgovor ni sa ocem ni sa majkom, dok je u godinama nakon toga nepričanje po mesec-dva dana iz različitih razloga bilo potpuno uobičajena stvar. Nije da ih ne volim ili da mislim išta loše o njima. Jednostavno, ne mogu…

I onda zatičem sebe kako i dalje balav od osmosatnog spavanja, jedne polovine face zgužvane na jastuku gledam u prazno i samo čekam kada ću da se rasplačem zbog onoga što sam upravo sanjao. I kao što to obično biva u jeftinim američkim filmovima i u gotovo svakoj sličnoj životnoj situaciji, počeo sam da rekapituliram moj trenutni odnos prema ocu i da analiziram njega kao osobu.

Moj otac je jedan gotovo večito nasmejan čovek od svojih šezdeset i jednu godinu, iako izgleda prilično mlađe od toga. Ono što sam oduvek najviše mrzeo kod njega je staloženost i iskrena skromnost koje se kriju iza tog osmeha, i to što kroz ceo život u toj skromnosti uspeva da pronađe zadovoljstvo. Kao delu megalomanske generacije kojoj pripadam, parola da “imam dovoljno za bezbrižan život, ali nikada više od toga” za mene je korak ispod smrti. On nekako uspeva da ceo život nađe sreću u tome što ima svoj stan, auto, posao, porodicu i zdravlje. Nikada puno više od toga, ali za njega sasvim dovoljno. Meni nikada ništa nije bilo dovoljno. On je čovek stare garde, prilično odvojen od modernih tehnologija; ja sam odrastao za kompjuterom i sa telefonom u ruci. Nemam strpljenja da ga učim ni engleski ni rad na računaru niti kako da se snađe na telefonu, iako me je to često molio. Sve me to previše frustrira. Njegove šale mi često nisu smešne, stvari o kojima hoće da priča me nerviraju, njegovi pogledi na svet i život su po mojim standardima odvojeni od svake realnosti, a njegova potreba da dođe i samo mi stane iza leđa, ne progovarajući ni reč, ima tu suptilnu sposobnost da mi digne pritisak na 200/150. Nikada me u životu nije podržao ni za šta što sam zapravo želeo i nekako je dugo vremena uspeva da otvoreno ili pasivno-agresivno nametne svoje zamisli kao jedino prihvatljive (uglavnom ucenama finansijske prirode). Mnogo je tu stvari za prigovoriti; gotovo 29 godina materijala. Zapravo, ima toliko toga da bi ovaj tekst lagano mogao da postane knjiga.

Ipak, moram priznati – nikada u životu nisam bio gladan. Koliko se sećam uvek sam bio lepo obučen; gotovo uvek u odeću koja je, iz ove perspektive gledano, bila prilično iznad naše kupovne moći. Nisam propuštao ekskurzije niti rekreativne nastave, iako mnogi oko mene jesu. Uvek sam imao pristojan džeparac, dobar kompjuter, novac za izlazak i cigarete kao i većinu drugih stvari koje su mi bile potrebne. Ne izlazim iz automobila poslednjih 10 godina. Obišao sam do sada desetak+ stranih zemalja, bio sam i u SAD. Ipak, ono što je mnogo važnije je to što sam svake nedelje od svoje treće godine sedeo pored terena i gledao ga kako igra mali fudbal, učio me je da vozim skejt, pravio praćku, naučio me da vozim bicikl, branio me kada je to bilo potrebno, trčao sa mnom po lekarima, šest godina me vodio na plivanje, 12 godina mi plaćao časove engleskog, šest godina dolazio na gotovo sve moje utakmice i treninge u košarci, pričao mi priče pred spavanje, učio me stvari koje nisam znao, čitao prevode na filmovima, vodio u bioskop, vodio u Pionir i na JNA da gledam Partizan, radovao se mojim uspesima, i uvek bio tu da me zagrli i da kaže “jebiga, idemo dalje” kada sam nešto zajebao. Nikada nije bio toliko blizu da se naslonim na njega, ali uvek je bio tek toliko odaljen da me pridrži ako zaista krenem da padam. Dao mije onoliko novca koliko je imao i mogao, pa čak i više od toga; ali mnogo važnije, dao mi je svoje vreme, svoju ljubav i naučio me najvažniju stvar koju znam – a to je kako da budem dobar čovek. Sve drugo je čisto jedenje govana.

Nisam siguran da sam mu u poslednjih 15 godina dovoljno puta rekao koliko ga cenim zbog toga i koliko ga volim. Taj dan kada je došao sa posla sam ga zagrlio i rekao mu to. Mislim da ću i danas, čim se probudim. Verovatno i sutra. A i svima vama koji imate tu sreću da su vam živi roditelji savetujem da uradite to isto; jer jednog dana se nećete probuditi i shvatiti da je sve bio samo san, a bilo bi stvarno strašno da ne znaju koliko ih volite.

Ćale, volim te.

Tvoj sin Milan

10333418_10152264116927869_4518740612392616676_o

Crkni sirotinjo: Sistem zdravstvene zaštite u Srbiji

Zdravstvena knjižica

Čovek ne ume da ceni neke jednostavne stvari u životu kao što su sposobnost da progutaš vodu a da to ne izaziva bolove, mogućnost da zaspiš na duže od 10 minuta ili stanje u kom možeš sam da se prošetaš do WC-a, sve dok ne dobije akutnu upalu grla i temperaturu od 40 stepeni. U tim trenucima neke naizgled proste aktivnosti kao što su komunikacija, disanje, otvaranje očiju ili prosto postojanje na planeti, predstavljaju prilično veliki napor i izazivaju solidnu količinu mučenja.

Kada je skala na toplomeru pokazala 39.3 pre neko jutro, a moje telo mi signaliziralo da je to samo početak igara bez granica, odšetao sam (ako se to tako može nazvati) do Doma Zdravlja u kom se lečim već skoro tri decenije i tamo su me veoma ljubazno primili i pustili preko reda kod lekarke. Nakon pregleda i objašnjavanja o čemu se radi dobio sam antibiotik, savet da nastavim sa paracetamolom za temperaturu i da ležim, te da se javim za nedelju dana “da vidimo kako je”.

Tabletu Ospamoxa, tabletu Paracetamola i 2 sata polusna kasnije, temperatura je uspela da sa 39.3 dođe na 39.8 a činilo mi se da raste još. Pošto sam skapirao da više nema mesta zajebavanju uzeo sam novac i otišao u dr Ristić privatni dom zdravlja, gde me je pregledao specijalista ORL i prepisao mi terapiju Longacef injekcijama. Nema potrebe da vam kažem da mi je već to isto veče posle injekcije bilo neuporedivo bolje i da sam uspeo da ustanem iz kreveta. Već sutradan sam se osećao dobro. U suštini, od ležanja u krevetu, raspadanja 7-10 dana i oporavka od jedno mesec+ dana sa jedne i zdravlja sa druge strane delio me je samo odlazak do privatnog doma zdravlja. A da, i oko 16.000 RSD koliko bi cela terapija trebalo da košta.

Do pre 2 meseca držao sam kao samostalni preduzetnik agenciju za konsalting preko koje sam naplaćivao poslove koje sam radio u to vreme. Na poresku osnovicu od 43.000 dinara koju su mi odredili, moje mesečne dažbine državi su bile negde oko 20.200 RSD od čega je blizu 11.000 RSD odlazilo na zdravstveno osiguranje svakog meseca. Zamalo manje od godinu dana sam, dakle, uplatio preko 100.000 RSD za ove dažbine. Ima ljudi koji su 35-40 godina radnog staža uplaćivali ova davanja, pa su se proveli slično. Moja majka, na primer, koja se prošle godine penzionisala sa 41.5 godina staža doživela je da joj pre 5 godina lekarka za upalu pluća dva puta za redom daje terapiju Palitreksom ili nekim sličnim antibiotikom, od nekoliko stotina dinara, gde se apsolutno ništa nije ni najmanje poboljšalo.Nakon trećeg odlaska na pitanje što joj ne da nešto jače, od čega će zapravo ozdraviti, doktorka je rekla “da nema opravdanje” da joj prepiše nešto drugo. Tek nakon žalbe direktoru doma zdravlja prepisana joj je terapija Longacefom.

A da, jedna doza Longacefa košta oko 1500 rsd.

U toj ceni jedne doze Longacefa leži i odgovor i najveća tragedija sistema koji zaposlenima i onima koji uplaćuju obavezno ZO uzima krvavi deo njihovih primanja po sili zakona svakog meseca; ali im onog trenutka kada svoje zarađeno pravo zatraže daje minimalni deo istog, ne pazeći pri tom na činjenicu da uskraćivanjem najbolje moguće nege dovode nečiju najveću vrednost – život, u direktnu opasnost. Tokom života, a naročito kao dete, sam upoznao i prošao pored desetina lekara. Najvećim delom su u pitanju bili divni ljudi koji vole svoj posao i samo se trude da što bolje plivaju u žabokrečini koju im je višedecenijsko srozavanje njihove profesije i uslova rada donelo. Jasno mi je i da zdravstveni sistem ove zemlje godinama vode ljudi čije se postojanje može opisati uglavnom kao greška u evoluciji homo sapiensa, ali i dalje ne mogu da odredim ko je tačno kriv za to što se ljudi koji nemaju novca za privatno lečenje (a to je apsolutno najveći deo našeg stanovništva) prepuštaju računici minimalnog utroška, pre nego logici i potrebi najefikasnije zdravstvene nege.

Imam tu sreću da mogu da odvojim tih 16.000 RSD ovog puta. “Zaboleće” me to na nekoj drugoj strani, ali neću ostati bez osnovne egzistencije. U Srbiji su doslovno milioni onih kojima 16.000 pravi razliku između praznog i punog stomaka svakog meseca.

Aktuelna i sve prethodne vlasti su narodu već oduzele svaku vrstu dostojanstva, osećaj inteligencije, potrebu za promenama ili nadu da će ikada išta biti bolje, a sistem sada, izgleda, lagano radi na tome da nemaštinom i nemarom i fizički istrebi one na čijim ramenima se izgradio. U suštini, ako se razboliš, sirotinjo – crkni, pizda ti materina. Za bolje i nisi, kad živiš u Srbiji.

Ako vidite nekoga iz SNS…

Impuls našeg naroda da bezuslovno pomogne ugroženima nakon poplava koje su zadesile Srbiju, za mene je, kao i sve ostale predstavio iznenanđenje i izazvao kod mene oduševljenje. I dok su mahom deca uzrasta od 15 do 20 godina predstavljala najveći deo populacije koja je u prihvatnim centrima radila sa evakuisanima, svi iole sposobni mladići i devojke su se našli na prvim linijama u poplavljenim područjima, kao i pored reka u onima u kojima je poplava tek pretila. Šta su za to vreme radili oni koji su zaduženi za to da ovakvo stanje spreče ili ublaže njegove posledice?

Među odgovornima za otklanjanje posledica i sprečavanje ove tragedije su se našle razne persone koje su medijski prostor iskoristile da dahću u mikrofon, psihotično zavrću glavom i prenemažu se 90% vremena, zatim one persone koje su apelovale na Obrenovčane da ostanu u svojim domovima kada su krenule poplave, persone koje su poplavu rešavale kajronima na TV MAG kao i dve posebno bitne persone koje se nisu pojavile nigde dok najveći deo opasnosti nije prošao. Jedna od njih, poznata po nadimku koji je identičan sa imenom koji nose navijači jednog sporskog društva u Srbiji, okrivio je srpski narod za nepogodu i rekao “da se država odlično snašla i reagovala”. Drugi od njih, poznat kao nezvanično zaštitno lice destilerije Rubina iz Kruševca se pojavio nakon više od nedelju dana i predlagao “vozila sa rukama što prebacuju” i “vozila sa rupama napred što usisavaju” kao post-poplavno rešenje.

Sad ispade da su svi sjajni ljudi koji su danima u koordinaciji putem Twittera i drugih socijalnih mreža gradili nasipe, sakupljali hranu i odeću, udomljavali ljude i životinje i starali se o njihovom zdravlju i dobrobiti, u stvari radili za državu. E pa neće moći, “državo”. Oni jesu radili za državu, ali za državu Srbiju, a ne za državu kao državnu vlast Republike Srbije. To da zapamtite i da vam ne padne na pamet da ikada pripišete sebi. Kada Aleksandar Vučić odluči da skine svoju gvozdenu šapu cenzure koju je spustio na svaki medij u Srbiji u poslednjih godinu dana, pa kada neko bude zapravo smeo da se pojavi na televiziji ili u novinama i kaže svoje mišljenje koje nije identično Vučićevom, onda će se saznati prava istina o svemu.

Postavlja se odvratno, odvratno retoričko pitanje – da li je upravo ta solidarnost koju je srpski narod pokazao u ovoj situaciji kupila omraženoj, odvratnoj trenutnoj vlasti ove države još nekoliko godina u foteljama? Da li je trebalo pustiti da ljudi izginu, da raseljeni nemaju gde da odu, šta da jedu i piju, da bi se zapravo pokazalo koliko je ova vlast nesposobna? Naravno da je odgovor da to nije trebalo uraditi, ali je činjenica da će smrdljivi SNS preuzeti na sebe zasluge makar 1% (a preuzeće 100%) za nešto što nema nikakve veze sa njima i što su samoorganizovano radili ljudi koji ih ne podnose, meni je tragična.

Prave razmere ove katastrofe se ne znaju. Kruže razne priče od 34 mrtvih i 200 nestalih, do preko 1000 mrtvih, koje vlast iz sve snage opovrgava. Ono što je sigurno je da vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem laže i da ćemo prave razmere ove katastrofe saznati tek jednog dana kada oni sjašu sa grbače naše države. Kolike god da su njene razmere, sve i da je jedan jedini čovek poginuo, ova vlast je tome doprinela jednako kao i prirodni uslovi koji su poplave izazvali. Nemojte to da zaboravite niti jednog trenutka i nemojte, makar vi koji umete da koristite internet, za razliku od svih glasača Srpske Napredne Stranke, dozvoliti sebi da verujete u baljezgarije i gluposti koje prodaju Vučić, Nikolić, Mali, Stefanović, Vučelić i ostali.

I ako neko vidi Vučića i Nikolića ili bilo koga iz vrha SNS, recite im da je i Milošević pred političku smrt imao probleme sa cenzurom medija i pogibijom sopstvenog naroda.

Image